понедељак, 26. фебруар 2018.

Novica Tadić






VIKAČ




Rajevi su uvek privatni, izgrađeni 
na vrhu plamena. Od ljudi-demona 
iskušavan sam opet. Neoprostiv nemar, 
zle posledice rđavih navika, 
omaške i prestupi učiniše 
da moje srce zakuca silno ispod sive 
paukove mreže. Zaboravljene uvrede 
ponekad mi usta otvore. U gluvoj tišini 
domislih i rekoh naglas, kao da se 
ne obraćam sebi: "Nema nadoknade, 
daćeš sve". Pa skrstih ruke na grudima, 
a oči sklopih. U dubokom snu, ja, 
ubogi vikač, umobolni, idem i dalje slepim 
ulicama, i vičem. Vičem. Ne prestajem. 


Napast, SKZ, 1994.

Нема коментара: