Vladimir Stojnić - Reverb

U izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u okviru edicije Džepni anagram, iz štampe je izašla knjiga pesama Vladimira Stojnića pod nazivom Reverb. Blog Jurodivi objavljuje 3 pesme iz knjige i odlomak iz pogovora Marka Stojkića.

***

Na izlasku

prolazimo kroz predgrađe,

tamo gde se kvartovi proređuju

i udaljavaju,

da bi neprimetno nestali:

grupe solitera

sve češće ispresecane

brežuljcima i zelenilom.

Kažeš:

ovo je najdalje  mesto

do koga je grad dobacio.

Na povratku sve će se ovo skupljati,

sužavati u suprotnom smeru.

Ali sada već izranjaju naselja u podnožju,

ozidane kućice, piljare, pečenjare,

gajbe, i okuke. Pa onda postrojenja,

magacini, kranovi na gradilištu.

Tako brzo se sve dogodilo.

Pejzaž odsečen prozorom na kolima,

posustajanje betona.

Radio-stanica se izgubila, i taj šum

mrtve frekvencije

traje dugo... predugo.

Postaje neophodnost,

podloga za misli,

spas.

Uskoro će napustiti kola, preplaviti

vidik: bezimena seoca, reku

kojoj se približavamo.

***

Ponekad ustanem, u sred noći,

odem do ulaznih vrata i pogledam

kroz špijunku.

U hodniku zgrade svetlo je ugašeno.

To stakleno oko više

nema funkciju. Otvara se između

dve tame: ispražnjeno,

karoserija, slepo sužavanje

na drvenoj podlozi koja

polako nestaje.

Prolaz je otvoren,

i naš stan se menja u mraku.

Mutiraju naslage građanske klase:

redovi knjiga na policama, monografije

u vitrinama, inkrustacije

i suveniri,

pejzaži iza prozora.

***

U pustinji Derveze, u Turkmenistanu,

početkom sedamdesetih

urušila se bušotina,

postrojenje za eksploataciju gasa,

i nastao je krater: širok osamdeset,

dubok dvadeset metara.

Geolozi su na dno

pobacili buktinje,

da bi ostaci metana sagoreli,

kako su verovali:

za nekoliko dana.

Ali vatra se ne gasi

više od četrdeset godina.

Fosili se još troše, grobovi prazne,

i prošlost se polako

probija iz dubine:

kroz silicijum, ohlađenu lavu,

skladišta grnčarije,

metan prenosi poruke,

zapise na nepoznatom pismu.

Kad padne noć: krater je oreol.

Izvan njega

koraci se rasipaju,

raspareni,

u tami.

Vladimir Stojnić (1980)

iz knjige Reverb (KCNS, Novi Sad, 2015)


odlomak iz pogovora:

U kritičkim prikazima knjiga Vladimira Stojnića uobičajena je napomena o tome kako nas ovaj pesnik u svakoj novoj knjizi iznenađuje potpuno različitim stilskim postupkom. Ako bi me pak neko primorao da tražim konstantu, da krenem suprotnim smerom, te da svedem Stojnićevu poeziju na jednu jedinu reč, verovatno bih upotrebio izraz: perspektivizam. Zanatski kritičar bi ovaj perspektivizam mogao predstaviti jezikom binarija, recimo kao oscilovanje: 1) između kretanja i mirovanja, 2) između čežnje za daljinom i sondaže jedne prostorne tačke, 3) između nepoverenja u jezik i osuđenosti na njega (setimo se Poziva na saučesništvo), 4) između potrage za odgovarajućim kadrom i potrebe za vremensko-prostornim izlaskom iz njega (setimo se Fotoalbuma), 5) između logike i potrebe da se raspakuje sopstveni logički aparat (setimo se Kutije), 6) te između vremenski fiksiranog trenutka i njegove istorijske potencije. Ne bih se na ovom mestu bavio ovim binarijama, mada bi zavodljiva igra njihovog detektovanja, potkrepljivanja i, konačno, njihove dekonstrukcije mogla da bude plodonosna. Ovakav pristup knjizi Reverb uskratio bi mi mogućnost da podvučem izvesne aspekte njene literarnosti, čime bih došao preblizu pozitivističke zamke da objašnjavajući prestanem da doživljavam. Zato me Reverb zanima pre svega kao kvalitativni pomeraj, ne u smislu stupanja u akciju, povratka glagolu (re-verb), već u pop-kulturnom značenju transformacije zvučnog signala, akta gaženja papučice za distorziju.“

Marko Stojkić, „Distorzija i sondaža“

Agon 32 (jul-avgust-septembar 2015)

uvodna reč

prevedena poezija

uroš prah • imigrant
pernila berglund • rasteš |oboriti
mihal kozlovski • ćaskanje 
muanis sinanović • ultimi barbarorum  

petr hruška • dnevni nespokoji

poezija

bojan marković • senzualni idol
željko janković • warszawa
goran čolakhodžić • sve za okus tišine
sofija živković • izmucati jedno veliko značenje
marija dragnić • skini se!

o poeziji 

dokumenti

pol elijar | benžamen pere 
152 poslovice prilagođene ukusu dana

prikazi

vesna barzut • povratak u poznato | nika dušanov, povratak u šarlevil

kristina špiranec • retorika iskrenosti | ana marija grbić, venerini i ostali bregovi 
aleksandra bojović • paradoksi koji to nisu | ilhan pačariz, oniričke pesme

Nova izdanja Knjižuljka: Karlo Hmeljak (Ljubavne) & Rikardo (Skica za petonožnog Aleksandera)

Knjižuljak je nedavno objavio dva nova naslova u ediciji Patenti: poemu Ljubavne slovenačkog autora Karla Hmeljaka (u prevodu Romea Mihaljevića) i zbirku pesama Skica za petonožnog Aleksandera koju potpisuje Rikardo.

•

Karlo Hmeljak, Ljubavne, preveo Romeo Mihaljević,
slovenački i hrvatski, 32 str.

Karlo Hmeljak (1983), jedriličar i pesnik, autor je knjiga Dve leti pod ničlo (2007), Ljubavne (2012) i Krčrk (2012). Jedan je od urednika časopisa IDIOT. 

Poema Ljubavne (srpskohrvatski naslov u originalu) originalno se pojavila u ediciji Mala ignorirana knjiga KUD Kentaver iz Ljubljane, koju uređuje Dejan Koban. Nakon diskurzivnih pesama iz Dve leti pod ničlo, Ljubavne donose fragmentarne, razuđene celine razbijenog iskaza u kojima je akcenat stavljen na izolovanu reč, homonimiju i muzikalnost. Ovaj postupak će dominirati u narednoj Hmeljakovoj knjizi Krčrk (2012), (koja bi se mogla prevesti kao Grčslovo) koja je sastavljena od nekoliko razuđenih poema-ciklusa sličnih Ljubavnima. Poemu je  preveo (poštenije bi bilo reći: transponovao) hrvatski pesnik Romeo Mihaljević. Izdanje je bilingvalno. Objavljivanje knjige je pomogla Trubareva fondacija Društva slovenačkih pisaca.

•

Rikardo, Skica za petonožnog Aleksandera, 

48 str.

Rikardo je pseudonim jednog od dvojice autora koji (retko) objavljuju na blogu O Rikardu. Srešćete ga i kao jednog od dva Radeka koji (jednako retko) objavljuju na portalu Bundolo. Postoji i piše ćirilicom.

Knjiga Skica za petonožnog Aleksandera okuplja izbor iz Rikardovih pesama objavljivanih na ovim blogovima i časopisu Agon. Brojni, sa svih strana pokupljeni iskazi koji čine ovu knjigu, recikliraju svakodnevni jezik, idiom štampe i medija, baratajući floskulama veoma slobodno i suvereno, Humorom koji se u ovdašnjoj poeziji nije video još od Vujice Rešina Tucića i Voje Despotova. Samom činjenicom da je autor izabrao da sakrije svoj identitet, njegova Skica za petonožnog Aleksandera podsmeva se i poeziji, pesničkoj sceni i egoizmu pesnika. Vredi istaći da postoji još jedan Rikardo, koji takođe objavljuje na navedenim portalima (samo latinicom) i da se pesme zastupljene u ovoj knjizi mogu razumeti prvenstveno kao deo njihovog dijaloga, odnosno, da budem precizniji unutrašnjeg monologa. Ovaj jedinstveni udvojeni pseudonim subverzivno je osveženje jedne u svoj pupak zaljubljene književne scene koju čine sami građanski identiteti. 

Izbor iz nove poezije s prostora bivše Jugoslavije: MEKO TKIVO

Nedavno je u Zagrebu objavljen izbor nove poezije s prostora bivše Jugoslavije. 

Za prvi ovakav izbor posle dugo vremena na jeziku koji se nekad zvao srpskohrvatski zadužen je pesnik Srđan Gagić. Knjigu je izdao Klub A302 Filozofskog fakulteta, koji okuplja studente slavistike. 

Priređivač ističe: "Knjiga ima formu panorame i nastala je iz svesti o prirodnoj potrebi za povezivanjem srodnih pesničkih scena i širenjem fokusa na nešto mlađe autore". 

Izbor okuplja trideset četvoro mlađih pesnikinja i pesnika aktivnih na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. 

Među njima su: Aleksandar Gavranić, Almin Kaplan, Ana Marija Grbić, Anja Marković, Bojan Krivokapić, Bojan Marković, Bojan Vasić, Danijel Gatarić, Danilo Lučić, Davor Ivankovac, Dušan Đurović, Goran Čolakhodžić, Irena Delonga, Ivana Maksić, Katarina Fiamengo, Lana Bastašić, Maja Klarić, Marijo Glavaš, Marin Kolić, Mili Đukić, Milica Milosavljević, Naida Mujkić, Natalija Jovanović, Petra Rosandić, Safer Grbić, Slađana Šimrak, Slobodan Ivanović, Sonja Jankov, Spasoje Joksimović, Tino Deželić, Uroš Bojanović, Vladan Šipovac, Vladimir Tabašević, Željka Horvat Čeč.

Priređivač Srđan Gagić (1988) autor je knjige pesama Deca u izlogu (2014) i član uredništva časopisa slavistike u Zagrebu, "Balkan express".

МИЛАН МИЛИСИЦ (сиц!)

НЕПЛИЈАТЕЉ НЕ СПАВА

Неплијатељ не спава. A засто 
Не спава неплијатељ? 
Боли га глава? Лукa? Тиба? 
Неплијатељ je наолузан помоцу зуба 
Којих има пуна уста 
И олузје га зуљa 

Мозда му је хјадно 
A у клевету хјадно је гадно - 
Неплијатеља муци несаницa 
Мозда блине за своју дјецу
За мале неплијатеље 
И лазмисља: На концу
Сто це нам мама скухати у лонцу... 

Неплијатељ никад не милује. 
А засто неплијатељ не милује? 
Зато сто стално спијунила 
Стално иза угла пловилује - 
И уклатко, овако стоје ствали
Све најбоље кај смо ми змислили 
Неплијатељ хоце да поквали! 

Неплијатељ се лазмнозава блзо 
Тако нам слузба јавље 
Али ми цемо га муцити несаницом 
Док му не уплопастимо здлавље 
Ми смо непобједиви и снаге имамо јос 
Да му излесетамо кос 

Глудни
          Кликтај испустимо: 
                                   Hulla! 
Тако се насе екипе побједа слави - 
Ми цемо неплијатеља дотуци цим се појави 
Нецемо неплијатељу дати ни да зине! Нулa! 
Нека гута слине! 
Све сто казе слазе! 
Његове лијеци се не вазе! 

Вазе се само насе лијеци 
Јел ми смо паметнији и веци 
И бољи и хлаблији и јаци 
Ми смо лодзени да будемо плваци  
И само јос тлеба да дознамо 
Како да неплијатеља свугдје плепознамо. 

Милан Милисиц 

(6.7.1941-5.10.1991.)

Мацка на смецу

Бигз, Беоглад, 1984.

Edgar Li Masters - Antologija Spun Rivera

U izdanju izdavačke kuće Metella-Xenia objavljena je knjiga pesama Antologija Spun Rivera, Egara Lija Mastersa. Knjiga sadrži prevod svih pesama iz integralnog američkog izdanja knjige iz 1916. godine.
Jurodivi blog objavljuje tri pesme iz knjige i odlomak iz predgovora.


Noćni čuvar Endi

U španskom plaštu,
starom šeširu širokog oboda,
i kaljačama od filca,
sa Tikom, mojim vernim psom,
i čvornovatim štapom od hikorija,
šunjao sam se sa fenjerom
od vrata do vrata na trgu,
dok su ponoćne zvezde kružile,
a zvono na tornju romorilo
od udara vetra;
i umorni koraci doktora Hila
zvučali su kao da neko hoda u snu,
a petao je pevao u daljini.
A sada neko drugi nadgleda Spun River
kao što su i drugi pre mene.
Sada ležimo ovde, i doktor Hil i ja,
tu gde niko ne provaljuje, niti krade,
i gde nikome ne treba čuvar.


Neli Klark

Bilo mi je samo osam godina;
pre nego što sam odrasla i shvatila šta to znači,
nisam imala reči za to, samo
sam bila uplašena i rekla majci;
a otac je uzeo pištolj
i ubio bi Čarlija da nije bilo njegove majke.
Pa ipak, ta priča se prikačila za mene.
Ali čovek koji me je oženio, udovac od tridesetpet,
bio je novi u gradu i nikad nije čuo priču,
sve dok nisu prošle dve godine od našeg venčanja.
Onda se osećao prevarenim,
a i selo se složilo da nisam u stvari devica.
I tako me je napustio, a ja sam umrla
naredne zime.


Gđa. Kesler

Gospodin Kesler je, znate, bio u vojsci,
i izvukao je šest dolara mesečno kao penziju,
stajao je na ćošku, raspravljajući o politici,
ili sedeo kod kuće čitajući Grantove⁶memoare.
A ja sam izdržavala porodicu tako što sam prala,
i otkrivala tajne o ljudima na osnovu njihovih
zavesa, prekrivača, košulja i suknji.
Jer nove stvari vremenom ostare,
i onda se zamene boljima ili se uopšte ne menjaju:
ljudi ili napreduju ili nazaduju.
Kirije i zakrpe vremenom se povećavaju,
i nema tog konca, niti igle koja će srediti propadanje,
a postoje mrlje jače od sapuna,
i postoje boje koje se javljaju uprkos svemu,
one koje vas krive za propast haljine.
Maramice i miljei imaju svoje tajne –
život i pralja znaju sve o tome.
I ja, koja sam išla na sve sahrane
u Spun Riveru, kunem se da nikada nisam
videla mrtvo lice, a da nisam pomislila da izgleda
baš kao nešto oprano i opeglano.

Edgar li Masters (Edgar Lee Masters, 1868-1950)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić


odlomak iz predgovora:

 Antologija Spun Rivera je stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu, na američkom Srednjem zapadu, vremenski okvirno smeštena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Mnogo je distinktivnih stvari koje ovu hroniku odvajaju od uobičajene. Najpre: nju ne saopštava jedan glas, objektivni hroničar koji redom beleži događaje što sačinjavaju istoriju jednog mesta. Naprotiv, hronika je decentralizovana do krajnjih granica, mnoštvo je glasova koji nam se obraćaju, a oni pripadaju samim učesnicima, onima koji su je i stvarali i čija je refleksija neposredna i subjektivno obeležena. Istorija jednog mesta tako postaje naličje istorije kakvu poznajemo kao disciplinu: to više nije celovita priča, narativ ispričan sa nezavisne pozicije, već niz fragmenata koji se prepliću, sudaraju i razilaze u pokušaju da ispričaju detalje iz sopstvenih života. Druga, možda još bitnija činjenica koja narušava koncept hronike je ta što ovi glasovi ne pripadaju živima. Izmeštanje lirskih subjekata u onostrani, zagrobni svet, i to u trenutku dok nam se obraćaju, omogućava im da progovore na nepatvoren način, koji više nije uslovljen ovozemaljskim interesima, strahovima, koristima i inhibicijama.

Vladimir Stojnić

Dubravka Đurić

GRAD

Sprema se oluja -
grad blješti u svetlosti u tami sumporne pene
Lice je oblikovala grimasa
dok dečaci šutiraju loptu o zid
Tupi udar budi iz malaksalosti
Ravnodušnost je noć
polarnog glečera

Grad blješti u zavisti
Lutke su na političkoj sceni
poslužene sa nojevim jajem
polumesec kaska
na horizontu makovog polja

Opijeni mirisima: egzotični začini istoka,
mirisni štapići, skupi parfemi
Kibuci, sabirna mesta

Sprema se oluja
zatvaram prozore
spuštam roletne

Tako se poništava svet

Dubravka Đurić (1961)
iz knjige izabranih i novih pesama sa esejima, All Over, 2004

Agon 31 / april-maj-jun 2015

uvodna reč

prevedena poezija

en sekston • krv se nosi kao korsaž, da cveta
robert ribicki • pucnjevi će prestati
aleš šteger • knjiga tijela
kit frajat • pritisnite dugme guraj/ pritisnite dugme vuci
ilona vitkovska • splendida realta

poezija

oto horvat • iz druge perspektive
branislav oblučar • juha, oblaci
marko paunović • 49˚24'44"N  8˚42'36"E
suzana stojković • objašnjenja
aleksandar gavranić • brain is dead
tino deželić • kako su vampiri pojeli jesenjina
lidija deduš • srbska kuča


o poeziji 

kristijan olah • od bola ametist • radmila lazić, crna knjiga
vesna barzut • zid nedozidan • enes halilović, zidovi
aleksandra bojović • esejističnost kao poetika • sonja šljivić, iskazi
bojan savić ostojić • glagoli od kojih nema koristi • saša jelenković, pedeset 
petra bjelica • meandri jezika • marjan čakarević, jezik  
muanis sinanović • gerilski savezi • taja kramberger, v tvojem objemu je prostor zame

Pazova calling | Pazova poziva

Pazova calling/ Pazova poziva, prvi festival savremene poezije i performansa, biće održan u Staroj Pazovi od 12. do 15. avgusta.

Organizatori festivala su Neformalna grupa „Pazova calling“, opštinska Kancelarija za mlade, Centar za kulturu Stara Pazova, uz podršku Udruženja građana Knjižuljak.

Centralni program će se održavati na platou ispred Pozorišne sale u Staroj Pazovi, u klubu Pustolov u Starim Banovcima i u međunarodnom volonterskom kampu „Brest“.

Na festivalu će nastupiti Slobodan Tišma, Slobodan Ivanović, Nikola Živanović, Siniša Tucić, Ana Marija Grbić, Vladimir Stojnić, Marjan Čakarević, Jelica Kiso, Ilhan Pačariz, Bojan Marković, Maja Korolija, Slobodan Nikolić, Viktor Radonjić i Mirko Jovanović.

U okviru pratećeg programa predstaviće se izdavači: Jasmina Topić (Edicija Najbolja, Pančevo), Alen Bešić (Kulturni centar Novog Sada) i Dejan Aleksić (Povelja, Kraljevo) koji će otvoriti sajam pesničkih knjiga.

Festival će pratiti dve publikacije. U petom broju lokalnog književnog zbornika džBujanje naći će se radovi pazovačkih autora i učesnika festivala. Zbornik će biti objavljen na srpskom i slovačkom. Za vreme festivala će biti objavljen i prvi broj Zidnih novina, posvećen poeziji Slobodana Tišme. Izdavač je Centar za kulturu Stara Pazova.

Urednici festivala su Slađana Šimrak i Bojan Savić Ostojić.

Ulaz je besplatan.

Pokrovitelji festivala su lokalne javne ustanove.

Detaljne informacije o učesnicima i programu na sajtu www.pazovacalling.com. 

Predstavljanje 7 REČI GRADA Marjana Čakarevića

U četvrtak, 11. juna, u beogradskom klubu Idiot (Dalmatinska 13), s početkom u 20 h, biće predstavljena knjiga Marjana Čakarevića, 7 reči grada.

Na predstavljanju će, sem autora, učestvovati Borislav Radović, Marko Pogačar i Slobodan Georgijev.

Izdanja Knjižuljka će tokom večeri biti dostupna po posebnim cenama.

"U ciklusu pesama 7 reči grada, Marjan Čakarević ispisuje, na sintaksičkom nivou brzopoteznu pohvalu (Beo)gradu, u istoj meri u kojoj se i „pesnički“ razračunava sa ovim toposom. Posmatrajući grad kao amorfnu masu istorije, pojedinačnih sudbina, infrastrukture, čežnji i utisaka, Čakarević prepliće (fizički) grad sa (metafizičkim) jezikom, tako da oni postaju nerazlučivi. (...) Ponirući u prošlost, i preplićući je sa „tranzicionom svakodnevnicom“ (sic!) i ličnim, gotovo intimnim „razglednicama“, pesnik pred čitaocima „skida“ slojeve grada, u pokušaju da dođe do gradske srži/tvari, te utopije što večito izmiče. Srećom, Čakarević je svestan da je poezija već sam taj niz neuspešnih pokušaja da se dosegne „esencija“ mesta. Ali čini se da estetika fragmenta i brzog pesničkog ritma nije dovoljno politična sama po sebi, i zato je pesnik prožima angažovanim komentarima i blagom ironijom koja ne štedi ni radničku klasu iz zapuštenih predgrađa, ni hipstere iz trendy gradskih lokacija, ni veru naivnih u političke promene."

(iz recenzije Vladimira Stojnića)

Bojan Savić Ostojić: ČETRI FLAŠE DEBELE, DVE BREZ ETIKETE

Na moju književnu kritiku odgovara se - četvrti put - optužbom da sam nacionalista. 

Nekima zaista teško pada što ih neko čita i što se ne usteže da o tome iznese svoje mišljenje. 

Ko im je kriv što ih njihovi prijatelji ne čitaju i što ih nisu osposobili da mi odgovore književnim sredstvima? 

Četvrti put! (Momci su baš zalegli.) 

A šta ja radim? 

Brojim optužbe. Brojim ponavljanja, etiketiranja i konstatujući da sva četiri "govornika", iako su zasebno potpisani, misle isto, uviđam da na sve to nemam šta da kažem sem onog što sam već rekao. 

Moć je u oštrom izricanju i neprodubljivanju. 

Moć je u tweet-kritici. 

Da, glup sam u kafani.

Vladimir Stojnić : O "GLUPOSTI" I FAŠIZMU

reagovanje na tekst Slobodana Vladušića

Fašizam, nakon majskih proslava Nedeljnik, 14.05.2015.

U redovnim okolnostima ne bih imao interesa da se bavim novinskim prilogom koji je nastao kao osvrt na jedan drugi tekst i koji zbog spisateljskih kapaciteta autora i kratkoće nema potencijala da se na iole relevantan način bavi temama koje pokušava da pokrene. Pa ipak, tekst Slobodana Vladušića pod nazivom Fašizam, nakon majskih proslava zavređuje pažnju kao u današnjoj publicistici toliko prisutan, gotovo paradigmatičan primer rđavog pisanja i intelektualne aljkavosti. Iako znatno kratak, napisan u formi kolumne, ovaj tekst obiluje logičkim greškama, prevaziđenim shvatanjima književnosti, etiketiranjima, populizmom, ozlojeđenošću autora i banalnim metodama ideološke diskreditacije. Rešio sam da reagujem zanemarujući ličnost autora sa čijom „kulturnom delatnošću“ sam vrlo dobro upoznat, u pokušaju da ovaj tekst posmatram kao fenomen već neko vreme prisutan u našoj javnoj sferi, fenomen neukog pisanja kolumni i njihovog neodgovornog objavljivanja. Kolumna je dakle ta novinska forma u kojoj je naizgled sve moguće, i koja predstavlja „oazu autorske slobode“, pod kojom se sve češće kriju: društvena irelevantnost tema, izostanak bazičnih argumenata i diletantizam. Rešio sam da reagujem zbog još jednog razloga, kako bih pokazao da postoji barem mali deo čitalačke javnosti koji ovakve tekstove zaista čita, i koji, i pored medijske spin mašinerije koja skreće čitalačku pažnju brže od sevanja blica, nije zasenjen prizemnošću koju oni praktikuju da ne bi primetio šta u njima ZAISTA piše.

Vladušić koristi jubilej, sedamdeset godina od pada nacizma i kraja Drugog svetskog rata u Evropi kako bi se, najjednostavnije rečeno „razračunao“ sa tekstom koji mu se nije dopao, ne pokrećući pri tom načelno, mimo svoje lične ozlojeđenosti, nijednu temu. U pitanju je tekst Umberta Eka, Fašizam – zlo u 10 tačaka koji su korisnici interneta u poslednje vreme imali prilike da čitaju u prevodu na srpski jezik.

Umberto Eko

Autor se u svom tekstu nominalno „bavi“ dvojicom pisaca i njihovim odnosom prema fašizmu, prepričavajući u samo jednoj rečenici dva narativna detalja iz romana norveškog pisca krimi romana, Jua Nezbea, i citirajući samo dva navoda iz već pomenutog eseja Umberta Eka. Međutim, sasvim je jasno da se tekst Fašizam, nakon majskih proslava bavi  samo Umbertom Ekom i njegovim tekstom. Drugi autor, norveški pisac Ju Nezbe ima ulogu pukog akcesoara, i iskorišćen je u samo jednoj rečenici u ideološke svrhe Slobodana Vladušića. Nezbe je upotrebljen kao autor žanrovske književnosti koji jukstaponiranjem sa Umbertom Ekom treba da diskredituje potonjeg, pisca „visoke literature“, a kojeg Vladušić smatra piscem „trivijalne literature.“ Tako Norvežanin iz Vladušićevog teksta „nestaje“ ekspresno, nakon jedne rečenice, kada njegova uloga „stavljanja u isti koš“ sa poznatijim autorom bude potrošena. Na ovom mestu Vladušić cinično Umberta Eka naziva „takođe piscem krimića“, kao što je to i Nezbe. Eko to zaista jeste, ali ono što čudi je da univerzitetski profesor Vladušić i dalje pravi vrednosnu podelu između visoke literature i žanrovske literature, podelu koja je u teoriji književnosti, kao binarna opozicija prevaziđena pre više od pola veka. Zna li Vladušić da su i Dostojevski, Po i Borhes takođe autori krimića (dakle, žanrovske književnosti)? Da li on misli da nije pohvalno biti pisac krimi književnosti i da to nekoga diskredituje? Ovde treba na stranu ostaviti činjenicu da je Eko, pored toga što je romansijer, takođe i esejista, semiotičar i teoretičar književnosti. Zanemarujući sve ove ostale Ekoove inkarnacije, Vladušić pokušava da ga omalovaži, kvalifikujući ga kao autora trivijalne literature, iako Eko svoj tekst o fašizmu ne piše kao romansijer, već upravo kao esejista. Kada je dokazao da nije upućen u elementarna dostignuća ne više ni toliko savremene teorijske misli, Vladušić demonstrira nemogućnost ispravnog rasuđivanja, pokušavajući da lažnim analogijama i drugim logičkim greška, tekst Umberta Eka proglasi „glupim“.

Iako se Ekoov tekst zove Fašizam – zlo u 10 tačaka Vladušić mu dodeljuje posprdni nadimak: 10 zapovedi, praveći ironičnu biblijsku simboliku na površnom nivou. Zatim dodaje „da mu deluje“ (sic!) da ta forma od 10 zapovedi (iako to nisu zapovedi, već tačke, Vladušić sada već preuzima svoj ironični termin kao originalni kako bi iz ovog podmetanja izvlačio pogrešne zaključke) „već ukida mogućnost različitog, dakle drugačijeg mišljenja.“ I ta površna igrarija simbolikom brojeva Vladušiću je dovoljna da upravo Ekoovom eseju o fašizmu dodeli kvalitet „fašizma“. Dakle, zato što je prihvatio svoj karikirajući termin kao originalni, i zato što „mu deluje“ da esej Fašizam – zlo u 10 tačaka ukida mogućnosti različitog, zato po njemu taj tekst ima osobine fašizma. Naravno, Vladušić nigde dalje u tekstu ne argumentuje zašto mu „deluje“ to što mu „deluje.“ Gde je Vladušić pronašao mesta u Ekoovom tekstu na osnovu kojih „mu deluje“ da taj tekst ukida mogućnost različitog mišljenja, ostaje tajna za sve izuzev samog Vladušića. Jedini zaključak koji iz ovoga sledi: tekstu diletanta nije potrebno NIŠTA na šta bi se pozvao, a sa druge strane može tvrditi SVE. Vladušićev tekst to ubedljivo demonstrira i u nastavku.

Slobodan Vladušić

Etiketirajući Ekoov esej kao „glup“, autor navodi samo dva primera, čineći logičke greške u oba. Naravno, sama Vladušićeva interpretacija tih primera pokazuje se kao „glupa“, da nevoljno citiram autora, dok ne govori zbilja ništa o eseju Fašizam – zlo u 10 tačaka.

Prvi primer: Eko navodi da je prvo obeležje fašizma kult tradicije. Vladušić odgovara pitanjem: „Da li to znači da su Jevreji koji posećuju Aušvic fašisti jer neguju kult tradicije?“ Eko dakle nije izjavio da je svaki kult tradicije fašistički, već da je kult tradicije jedno od obeležja fašizma. Vladušić to nije u stanju da sagleda (ili jeste, pa svesno podmeće, dilema u koju ovde ne želim da ulazim). Deca u ranim godinama života, mnogo pre uključivanja u zvanični obrazovni sistem, iskustveno shvataju da čokolada jeste slatka, ali da nije sve što je slatko čokolada, ali ova bazičnost izostaje kod autora teksta Fašizam, nakon majskih proslava. To je dakle Vladušićev prvi argument zašto je Ekoov esej „glup“.

Drugi primer: Vladušić citira Eka i navodi: „Elitizam je tipični aspekt svake reakcionarne ideologije, ukoliko je on u osnovi aristokratski, a aristokratski i militaristički elitizam imaju osobinu - preziranje slabijih.“ Vladušić zatim iz ovoga izvlači zaključak da oligarhija, odnosno finansijska elita, koju Eko nije ni pomenuo, već ju je sam Vladušić uveo kao pojam, po Eku ne prezire siromašne. Međutim, to što Eko ovde ne pominje oligarhiju samo je dokaz da ona po njemu nije u korenu elitizma svake reakcionarne ideologije, kako i sam kaže. To naravno ne znači da Eko smatra kako finansijske elite ne preziru siromašne, niti to iz bilo čega napisanog sledi. Dakle, opet je u pitanju logička greška u cilju podmetanja. To je dakle Vladušićev drugi argument zašto je Ekoov esej „glup“.  

Vladušić svoj preskromni uradak završava populističkim poentiranjem, u maniru žute štampe, pitajući se da li je Eko nekad primetio pola miliona iračke dece koja su stradala kao posledica višegodišnjih sankcija nametnutih Iraku. Odatle Vladušić izvlači zaključak da ukoliko Eko nije osudio zločine u Iraku, on najverovatnije nije antifašista. Tragikomedija ovog logičkog zjapa kao da govori sama za sebe. Da li je sam Vladušić pisao o stradaloj deci u Iraku? Ja to naravno ne znam, niti me zanima, ali tumačeći samog Vladušića mogu zaključiti da on najverovatnije jeste antifašista ako je pisao o ovim zločinima i da najverovatnije nije antifašista ukoliko nije pisao. I zaista, parodično zvuče zaključci koji slede iz Vladušićevih premisa. Postoji li neka lista tema koju je Vladušić definisao, a o kojima je neophodno pisati ako želite da vas smatraju antifašistom? Naravno, ovo skretanje teme i zamena teza je samo pokušaj podilaženja najnižim čitalačkim porivima, u maniru recimo nacionalističkih medijskih mašinerija koje su cvetale na prostorima bivše Jugoslavije tokom građanskih ratova 90-ih godina prošlog veka.

Zaključak ove moje reakcije ne može da zanemari ulogu urednika časopisa u objavljivanju tekstova kakav je Fašizam, nakon majskih proslava. Loših tekstova je oduvek bilo, ali oni samo u sprezi sa neodgovornim i indolentnim uredništvima dobijaju mogućnost da učine stvarnu štetu: da umanje značaj pisane reči u javnom prostoru i utiču na dodatno srozavanje ionako devastirane medijske sfere. Ili urednici ne čitaju ovakve tekstove, ili ih pak čitaju, a nemaju kapaciteta da shvate u čemu je problem sa njima. Zaključak je u oba slučaja, manje-više isti.

iz xxx agona • lidija praizović

srcesrcesrce!!!

masa šuganaroda (grebatori! pekmezari!)
harmonikahaljina (štip! dah!)
kuhinjosrodni prsti, polnorodni prsti jagodastajagodastapulpa jagodastajagodastausta
borbena usta što ispljuvak svoj po celom svetu razmazuju!! ISPLJUVCI SVIH ZEMALJA - DOLAZ' VAMO!!!!!
te okice borove iglice
pod čipkanim belim okovratnikom telo kita ubice
kurčevi što kruto vire iz pesničkih međunožja
surovo brz rad nogu i odličnu kontrolu lopte stand-up komičara uporediti s dosadnom, razređenom, razvučenom harizmom pisaca! širomotvorenacrvenasjajnanateklaustavlažnorastočenacrvenaotvorenanateklaustajarkocrvena jarkocrvenaklizavoklizavanateklausta jednu platiš, druga gratis! brže kučkodebela!
buketići znoja podpazušnog
sluzokoža prenakićena
razmišljati ovako: sigurno postoji nešto što ja mogu da uradim bolje
razmišljati ovako: sigurno postoji nešto što on može da uradi bolje
oscilirati između očaja i nade!! (ljubav, pisanje)
vanilinpuding (ljubav, pisanje)
dobacivanje crnih flertova (ljubav, pisanje)
ispljuvak musave glave (ljubav, pisanje)
monstruozne pičke imigrantkinja (moje pičke!)
iskisle grudi Šveđanki (moje grudi!)
krznati životinjski vratovi (moji vratovi!)
razveseliše se veselobutkice (cena slanine u mreži!)
bogovi krivice (griža savesti!)
k'o govno smeđe gnjecavo srce (moja dijagnoza!)
meka, mekša, najmekša
gruba, grublja, najgrublja iskidaj, sažvaći, progutaj me!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

MOJE GRUDI ŠTO SE PRŽE

uz pomoć maminih varjača

(ja volim moju mamu 

moju mamu i nikog drugog)

lidija praizović 

pornić za vladu 

agon 30/ jan-feb-mart 2015 

 

iz xxx agona • slobodan ivanović

istrijebljenje 

(satiranje)

Lee Harvey Osvald nije nikog ubio jebote

to pokušavam da vam kažem

ni Milorad Ulemek Legija

ni John Wilkes Booth

kao ni Bojan Savić Ostojić

na kraju krajeva mada nije isključeno da je pokušao

kažem mu ja jedared

Bojane zauzdaj jezičinu uzdaj

se u Zaratustru sličice polijepi

češkaj mačorčiće pa ću ti

krčkati čorbicu

zaštiti šišmiševo gnijezdo opnom

pop filter uguraj u rukavčić

lakše Bojane opet sviraš šiškama

on se samo isceri i cugne

zabaci ceger za rame

donosi mi knjižice

štanca me ponovo ljudi

zamišljam ga kako noćima sjedi

i čekićima kuje slova za Osobine

pa slaže u okvirčić i štampa lažne rikne

kada dođe sa vrata mu ponudim

da se ušteka u mikserčić

on odbija jer je uzemljen

elem svjedočiću Bojane

ubijedio si me da se ubistvo isplatilo

makar roknuo Čakarevića

meštra Candy Crusha

možeš da izrešetaš cijeli Caché

for all that I care

podaviš I.D.I.O.T.e

žaračem uštrojiš Živanovića

ARGHovce povješaš

(i mrtav bih svjedočio

samo ako Anu ne osakatiš)

Viktora da mučiš Viktorijom dok ne propjeva

Bojana Markovića u želatin da preobratiš

Nidžovićku u odžak strpaš

cijeli Treći Trg da poliješ benzinom i zapališ

Agon u agoniji da skonča u ddos napadu vijeka

Pogačar da je ispečen i poslužen

Tomaš pretvoren u papier mâché

Đurišića molim ubij muški zaslužio je da kao čovjek skonča

sva groblja oskrnavi nakon

tog pjesničkog istrijebljenja

Šamiju sam zaboravio on je

možda zaslužio smrt u polju

ne sumnjam da si ti Šalamunu

poslužio posljednju večeru

barem bih tako volio

da je umro od ruke što slaže slova

i šta da radim BSO kad znam da nisi nikog ubio

tako ću uvijek do smrti izjavljivati

slobodan ivanović 

istrijebljenje

agon 30/ jan-feb-mart 2015