čak tamo na zapadu
Jednostavno
kao otvaranje očiju. Samo
postepeno ulaženje u stvari.
Jutro: jedna se suza rasprskava
na drvenom stubištu
očiju moje dame. To presipanje
zelenila. Lišće. Njegova
stalna sveobuhvatnost. Kao stari
narkosi na Šeridanovom skveru, očiju
hladnih i pupčastih. Pa pesma koju
peva Nat Kol ... Sav ovaj grad
i zamršeni nered
godišnjih doba.
Ne može ni da se pomene
nešto tako apstraktno kao vreme.
Pa ipak (saginješ se u gustom
pramenju jeftinog mirisa; sva
moguća pitanja naviru ti na usne,
dok se ne ugušiš i padneš mrtva
na kitnjasti tepih). Pa ipak,
senke će da ti se razmile po puti
i da sakriju tu tvoju smutnju, tvoje laži.
Ima i nedopadljive paprati
ispod prozora
gde se skrivaju mačke. Mjauču
odande noću. I na vrućini,
mokreći na moje lale.
Čelična zvona, kao opaka
neumivena Sfinga, potežu se u sumrak.
Jalove stare ubice, već stolećima
plesnjivih očiju.
Razdiru me te misli
o godišnjim dobima, o tome kako prolaze,
kako prolazim, i sama moja mladost, ta
zrela slast mog života; otiče...
Kao gorostasna majmunčad
što glođe svoje lobanje
i sa smišljenom svirepošću
isisava mozgove.
Nije potrebna
iznemogla
lepota, dotrajalog
nejakog daha. Podmukli teret
crvljivih snova. Tirezijin
izanđali kokotan.
Koračanje u more, dok ti se školjke
upliću u kosu. Sirovi
talasi čupaju jezik.
Sklapanje očiju. Prosto
naprosto. Lebdiš.
sa engleskog preveo Dragoslav Andrić
Amiri Baraka (1934 - 2014)
Нема коментара:
Постави коментар