среда, 25. јул 2012.

Душко Новаковић

Прекршај 



Тада сам се провукао кроз бодљикави застор 
Прве јагоде мајци да уберем 


Нежно ће ме погледати кад их почне јести 
И можда позвати, осмехнута, да седнем поред ње 


И сином ме назвати међу осталим синовима 
Од блата очистити, на дојку ме младу привити 
Да и ја посисам млеко које је било и моје 


Ако не због украдених јагода 
Онда због оних неколико капљица дечачке крви 
Које још висе тамо на жици, светлуцају и трепере 
И никако, прођоше окрутне године, да падну. 





Душко Новаковић (1948) 
Дијалог о немару, Просвета, 1986.