среда, 30. децембар 2009.

Драган Бошковић



Шта пише у књизи?

У књизи - која удара шамаре док се листа - дословно пише
: када чујеш - "Не!"
окренућете се и ти, и Орфеј, и Лотова жена,
и богати младић, и анђео уништења.
У књизи пише
: неостварене метафоре нека се остваре
зуби нека се врате у залогаје
тела у коже, телеграми у тела.

Замисли да смо часослов заборављен на железничком перону
: згужвана постељина која упија ознојене удове
негативи сопствених дугометражних биографија
можда популарни јунаци који се враћају у грудни кош
: монашку ћелију са белим решеткама
или беже са сопствених погреба
: зар и мој рукопис није потонуо у Дисовом коферу?
Замисли да нам из уста никне биљка
и да је назову "чаробни пасуљ".

Да, дошло је доба у коме има више лекова него болести.
али се умире од грипа
: правда раставља најсуровије;
понављам још једном
: треба се поново родити.
И не брините, записано је
: када лопов буде дошао
дочекаће га звук аутомобилског аларма.


*

У Књигу постања уливају се воде,
у ћутању је тешко, у говору крај;
у Књизи постања непрозирне сенке на успореном снимку,
пешчана олуја прелистава плаве странице.

И како да не будем шпијун Сузаниног тела
кицош у мраку,
јунак заборављене приче,
и како да не цитирам оно што су и други крали.

Моје име из прошлости пише:
окуси Шулцову прозу
и брескве ће се топити у твојим устима;
мој анђео добацује:
док око тебе пуцају пупољци брадавица,
свуци време, контракције значења;
у последљј сцени,
Пилат разбија главу о ускршње јаје.

И шта да додам, осим нешто скупоцено,
вредно моје смрти:
Заљубљен сам у Кандахар ноћу
и пламено тело над њим!


ДРАГАН БОШКОВИЋ (1970)
из часописа Pobocza (25/2006)
и књиге Исаија, Повеља, 2006.

недеља, 20. децембар 2009.

Bojan Samson



Najzanimljiviji momenti prve pesničke knjige Bojana Samsona, Superblues, su oni kada autor jednom, danas posebno izlizanom modelu narativne poezije prilazi pomoću nadrealističkih i ulipističkih tehnika. Pesme prvog ciklusa ("Reli-reči") poštuju ulipističko ograničenje "logo-reli"(ili parcours obligé: "obavezni redosled"): pesma nastaje na osnovu niza reči koji je zadao neko drugi, ali se pritom poštuje i zadati redosled (mada ovo drugo ograničenje pesnik ne poštuje). Drugo ograničenje koje obeležava ciklus "Šamar pesničkom egu" je jedna moderna verzija nadrealističke igre cadavre exquis: pesma nastaje tako što nekoliko autora (dvoje-troje) ispisuje po stih. "Autori" su imenima, "pošteno" navedeni u podnaslovu.

Ovim, čisto tehničkim pristupom, Samson dekonstruiše izabrani narativni izraz, otvoreno ukazujući na njegove proizvoljnosti, banalnosti, odnoseći se ironično i prema samoj pesmi i prema ideji "autorstva". Da je dosledniji, takav postupak bi podsetio na Perekovo pesničko delo, koje je u celosti upravo jedna velika kenoovska stilska vežba, kojoj je autoironija temelj. Ipak, u drugom delu zbirke su zastupljene i "konvencionalne" pesme, bez ograničenja, koje donekle narušavaju ovu, po meni smeliju, kritičku nijansu Samsonovog izraza, upućenu onome što se danas (anahrono) naziva "beat", underground ili "urbana" poezija.


***


viljuška orhideje cmizdriti crvić
paralelopiped katoličanstvo minić kukuruz


Hir pokreće svemir

Prihvatiću katoličanstvo.
Ti ćeš, Pavle, cmizdriti i žaliti
za još jednom izgubljenom dušom.
Možeš reći da sam crvić,
što gmiže bez ponosa.
Takođe, možeš obući minić
i nositi orhideje u kosi.

Slabo je rodio kukuruz.
Krije li se tu neki dublji smisao?
Na nebu punom ožiljaka
tražim paralelopiped, označen zvezdama.
Gde je sada ona srebrna viljuška
od osam stotina leta?
Apokalipsa opet kasni.


Milan & Bojan

Sveznalica

Konačno sam sreo čoveka
koji zna odgovore na sva pitanja.
Problem je u tome što ja više ne znam
šta da ga pitam.
Kako je to tragično!
Besan zbog toga,
počeo sam šamarati sveznalicu.
A ljudi koji su bili prisutni,
govorili su:
Krivo mu je što ovaj sve zna!
A ja njima kažem:
Sad kad ga sredim,
neće znati ni kako se zove!

Bojan Samson (1978)
Superblues, Matica srpska, 2007.
str. 17, 25.


среда, 9. децембар 2009.

Jovan Hristić


POSLEDNJA PESMA

U ovoj sobi ostaće neko nalik na nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je već toliko puta sedeo u ovoj istoj sobi pre nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je na svojim kolenima prepoznao ožiljke onih koji su klečali pre njega
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je dodirnuo zid i osetio na njemu ruke onih koji su ga dodirnuli pre njega
I bili i klečali i dodirnuli pre njega
Da bismo sutradan rekli reči koje smo čuli iz usta onih koji su ih rekli pre nas
Pre nas koliko puta pre svih nas
I rekli
I klečali
I dodirnuli
Rukama koje nisu naše a naše su
Kolenima koja nisu naša a naša su
Velikim jezikom koji nije naš ali čiji ukus uporno osećamo u svojim ustima
Jer ćemo sutradan opet biti u ovoj sobi i misliti na onoga koji je iz nje otišao pre nas


UGAO

Ako znaš da iza svakoga danas mora doći
Jedno sutra, ali ne slučajno kao prolaznik
Koji ti se ukaže iza ugla, i ti znaš
Da je to mogao da bude i neko drugi,
Neko ko nije ni onaj prvi, a ni onaj drugi,
Na koga si pomislio, ako znaš
Da je to mogao da bude tvoj sused, ili onaj
Što stanuje na drugom kraju grada, ali ako samo znaš
Da je to morao da bude neko, da je morao
Da se pojavi iza ugla kada si ti nailazio,
Hoćeš li prići uglu i stati
Čekajući da se on pojavi? Hoćeš li mu
Reći: Hajde,vreme je? I on će doći
Čekao ga ti, ili samo prošao ne osvrćući se,
Ali on mora da se pojavi, da te sretne,
Da prođe pored tebe, da te pogleda,
Iako ni on ne zna na kome uglu si ti
Moraš da se pojaviš pred njim isto onako
Kao što se on pojavljuje pred tobom,
Potpuno slučajno - moglo je da bude,
Potpuno slučajno - moglo je i ovako -
Treba samo proći pored njega i pogledati ga
Dobro - jer sutra se bez njega više neće
Moći živeti.



Jovan Hristić (1933-2002)
Sabrane pesme, Rad, 2002,
str. 10, 9.


петак, 4. децембар 2009.

Jorgos Seferis



Među likovima iz poezije Jorgosa Seferisa, koji donekle mogu biti uzeti i kao njegovi pesoovski heteronimi, izdvajaju se Stratis Talasinos ("mornar Stratis") i Matios Paskalis. Kada su ga Lorens Darel i Henri Miler u jednom razgovoru 1940. pitali zašto je iskoristio (i helenizirao) ime glavnog junaka čuvenog Pirandelovog romana Pokojni Matija Paskal, Seferis je odgovorio da roman nije ni čitao, nego da je na ime slučajno naišao na plakatu istoimenog filma.


MATIOS PASKALIS MEĐU RUŽAMA


Od jutros pušim bez prestanka

ako prestanem ruže će me prigrliti

trnjem i opalim laticama ugušiće me

cvatu iskrivljene – sve iste ružičaste boje

gledaju; čekaju da vide nekog; ne prolazi niko;

iza dima moje lule pratim ih

na umornoj postelji bez mirisa,

u drugom životu neka žena mi je govorila, možeš da

dirneš ovu ruku

i tvoja je ova ruža tvoja možeš da je uzmeš

sad ili poslije, kad zaželiš.


Silazim pušeći jednako, stepenište

ruže silaze sa mnom uzbuđene

a imaju u svom držanju nešto od glasa

u korijenu krika ondje gde počne

čovjek da viče: „majko “ ili „upomoć“

ili sitne bijele glasove ljubavi.


To je mali vrt pun ružina grmlja

nekoliko kvadratnih metara koji se spuštaju sa mnom

dok silazim niz stepenište, bez neba;

a njena tetka je govorila: „Antigona, zaboravila si danas

svoju gimnastiku

ja u tvojim godinama nisam nosila steznik, nije se to

radilo u moje doba.“


Tetka joj bijaše jadno tijelo izrezbarenih žila

s mnoštvo bora oko ušiju, s nosom spremnim na smrt

ali riječi njene uvijek bijahu pune razboritosti.

Vidjeh je jednog dana, dodiruje grudi Antigonine

kao malo dijete kad krade jabuku.


Možda slučajno sretnem tu staricu dok ovako silazim?

Reče mi pri odlasku: „Ko zna kad ćemo se ponovo naći?“

a zatim pročitah o smrti njenoj u starim novinama,

o vjenčanju Antigoninom o vjenčanju kćeri Antigonine

i nigdje kraja stepeništu ni mom pušenju

koje mi nudi okus ukleta broda

sa sirenom razapetom, dok još bijaše lijepa, na krmi.


Korča, ljeto ’37


JORGOS SEFERIS (1900-1971)

Sabrane pjesme, Sarajevo: PEN Centar BIH, 2001

prevod sa grčkog: Zoran Mutić


pri(b)log: Petar Matović