петак, 28. новембар 2008.

Claude Esteban

У другом броју е-часописа Култ (www.kultcasopis.com), чије обнародовање већ нестрпљиво ишчекујемо месец дана, биће објављен мали избор из поезије Клода Естебана у мом преводу.

За Јуродиви блог пак овом приликом издвајам једну песму која је захтевала препев. Доносим је и у оригиналу.

***


Спремај се за пут, старче орни

тера нас јутарњи час


чак су и вукови љубоморни

на наш мајушни стас


устајмо, безбрижни, одморни

неко други пати уместо нас



***


Fais ton bagage, gentil vieux,

le jour tout neuf nous chasse

même les loups sont envieux
de nos minimes carcasses

debout, debout, ne pensons plus,
un autre souffre à notre place.



Клод Естебан (1935-2006)
из циклуса На последњој ледини (Sur la dernière lande, 1996)
препевао са француског: Бојан Савић Остојић


недеља, 23. новембар 2008.

Nichita Stănescu

Лекција о коцки


Узети комад камена,

Исклесати га длетом од крви,

Изглачати Хомеровим погледом,

Истругати зрацима,

Све док се не добије коцка савршена.

После тога је пољубити небројено пута,

Сопственим уснама, туђим уснама

Али нарочито принцезиним уснама.

Онда се докопати чекића

И наглим покретом одвалити ћошак коцке.

Свако, али баш свако ће после рећи:

„Како би то савршена коцка била

Да нема овај одваљен ћошак!"

Никита Станеску

из збирке Несавршена дела

превод са француског: Слађана Ђорђевић


Посредни преводи се углавном толеришу кад се ради о "далеким" језицима - сетимо се Антологије кинеске лирике коју је Црњански преводио помоћу енглеског изворника. Данас се превођење "из друге руке" , помоћу језика познатих преводиоцу, прећутно дозвољава само песницима (Иван В. Лалић, Раша Ливада), а иначе се избегава.

Али шта ако неки посредни превод зазвучи боље од директног? - та могућност се, макар у поезији, мора толерисати. Као што је, по мом субјективном мишљењу, случај са овом верзијом песме румунског песника Никите Станескуа, у преводу Слађане Ђорђевић са француског.

среда, 19. новембар 2008.

Pentti Saarikoski




Kakav dan, nebo nisko
poput krova, došao sam kući,

pokisle zastave i sivi
vojnici na putu,
odlaze u rat
ili se vraćaju iz rata,

ja rastem.
Ja rastem, a kad porastem neću morati
da skupljam šišarke ispod borova,
braću ih sa drveta,
nebo se spustilo, sivi vojnici

odlaze u rat ili se vraćaju iz rata,
svi smo mi
vojnici smrti
Svi smo mi vojnici smrti, oni odlaze
smrt je u nama, oni odlaze,
juče su sahranili jednog,
pokisle zastave i mokra zemlja,
došao sam kući,

kažem: Finska.
Kakav dan, sami se ubijaju,
iskaču kroz prozore i odlaze,
smrt je u nama,
skoro nas je stigla.
Umoran sam, danas čak bolestan, ali i to je put, uznemirene oči,
ti što si poludio

kaži mi, kaži
istinu,
pokisle zastave i nebo, sivi vojnici,
ti što si
izabranik smrti, kaži

šta sve ovo znači, kaži
sve je izgubljeno.
Čujete li kako svijet cijelo vrijeme
vapi,
muka me hvata, s tobom sam,
idemo uporedo,
četiri oka,
tako, tako i tako,

zatim stigosmo na cilj,
snijeg je padao, a zvijezde su sijale.
Čujete li glas svijeta, cijelo vrijeme,
da to dolazi i ovamo, ovdje, a ja

ne razumijem taj govor, muka me hvata,
uzimam to za ruku i sad idemo
zajedno
ali nećemo proći.


***

Ja da sam jesen. Ti da si proljeće.
Tada bih te čekao.


***

Ptice bi nas mogle naučiti
da slobode nema.
Ali mi želimo vjetar.
To mi želimo.

***

Najprije izda jedan
zatim izda drugi.
Uskoro će i sam život da izda.




iz Plesališta u planini, (str. 52-53, 62, 69, 74); Glas, Banja Luka, 1982.
prevod sa finskog: Osman Đikić

понедељак, 17. новембар 2008.

José Lezama Lima

"Написао мали број стихова, тешко читљивих (и још теже преводљивих) због настојања да песништво ослободи 'свих естетичких, интелектуалних и логичних веза'. Од ретких мишљења која су о њему донета, неки од врховних критичара сматрају да највише збуњује од осталих песника, јер 'тражи нечувене додире са стварима, а ускраћује нам тумачење свог виђења'".

Понекад је поучно, а увек занимљиво, наићи на усиљену мисао савременика о песнику који се развија, попут ових бритких реченица Владете Кошутића о Хосеу Лесами Лими. Поготово ако се, као што је готово увек случај са Целаном, употребљавају те дубокоумне изјаве попут "збуњује", "тешко читљив" - што, разуме се, одаје утисак да је г. Кошутић, својевремено правећи Антологију поезије Латинске Америке, пре свега читао мишљења савременика, а да је стихове само преводио, не читајући их! - Оваква мишљења, уосталом, у читаоцу поезије још више побуђују апетит за споменутим несхваћеним/несхватљивим аутором Рапсодије за мазгу. Те би се могла, у најбољем случају, назвати корисним.

***

ЗОВ ЖЕЉНОГ

Жељан је онај који бежи од своје мајке.
Опраштати се значи гајити росу да бисмо је спојили са световношћу пљувачке.
Јачина жеље не искључује забрану плода.
Жељан бити значи престати гледати мајку.
То је одсутност збивања у дану који се продужује
а ноћу та одсутност зарива се у нас попут ножа.
У тој одсутности отвара се кула, у тој кули трепери шупао пламен.
И тако се шири, и одсутност мајке је стишано море.
Али плашљивац не види нож који га пита,
бежимо од мајке, од обезбеђених врата.
Силажење у стару крв звучи празно.
Крв је хладна кад силази и кад се кружно разлива.
Мајка је хладна и довршена.
Ако је због смрти, двострука је тежином и не ослобађа нас.
Кроз врата се не појављује наша напуштеност.
Већ на пропланку где мајка ходи али нас више не прати.
На пропланку ослепљује и уистину нас оставља.
Авај оном ко не иде ходом којим га мајка више не прати, авај.
Није непознавање себе, њено познавање себе је помамно као у њеним данима,
али пратити га било би изгарати двоје на једном стаблу,
а она жели да гледа стабло као камен,
као камен са записом древних игара.
Жеља нам није убрати или утеловити кисео плод.
Жељан је плашљивац
а из сударања главом с нашим мајкама пада планета насред стола
и, одакле бежимо ако не од наших мајки од којих бежимо
које никад не желе поновити исту карту, исту ноћ једнаких слабина необичних.



Хосе Лесама Лима
(1910-1976)
из Латиноамеричке лирике, Просвета, 1978, стр. 235-236.
превод: Владета Кошутић


избор: Владимир Стојнић

субота, 15. новембар 2008.

Wisława Szymborska

Захвалност


Много захваљујем
онима које не волим.

Олакшање с којим се мирим
што су ближи неком другом.

Радост што ја нисам
вук њихових овчица.

Мир ми с њима
и слобода ми с њима,
а то љубав не може дати,
нити одузети.

Не чекам на њих
од прозора до врата.
Стрпљива
готово као сунчани часовник,
разумем оно
што љубав не разуме,
праштам оно
што љубав никад опростила не би.

Од сусрета до писма
протиче не вечност,
већ просто неколико дана или недеља.

Путовања с њима увек су успешна,
концерти саслушани,
храмови посећени,
предели изразити.

А када нас дели
седам гора и река,
то су горе и реке
добро познате с мапе.

Њихова је заслуга
ако живим у трима димензијама,
у простору нелиричном и нереторичком,
са хоризонтом правим, јер је покретљив.

Сами не знају
колико носе у празним рукама.

"Ништа им нисам крива" -
рекла би љубав
на ту отворену тему.


Вислава Шимборска (1923)
из избора
Сваки случај, Алфа Лира, Народна књига, 1983, стр. 93-94.
превод са пољског: Петар Вујичић

понедељак, 10. новембар 2008.

Paul Celan - Todesfuge


У Нолиту је пред Сајам објављен обиман избор из поезије аустријског песника румунског порекла Паула Целана, у преводу Бранимира Живојиновића и редакцији Мирка Кривокапића, назван Фуга смрти. Оно што је интересантно - осим глупог пропуста: наслов на корицама је штампан латиницом, а ако отворите књигу, видећете ћирилицу - јесте и то да је пре годину дана идентичну књигу објавила мала београдска кућа Метафизика (која је између осталих, штампала поезију Габријеле Мистрал и Хермана Хесеа), и то, што је још интересантније, са још једном грешчицом: аутора је пофранцузила у Пол Целан - али, поново, само на корицама (какав баксуз! ко не верује, ево слике и прилике!).
Нолитово издање се разликује само у томе што доноси два говора Паула Целана и хронологију његовог живота. Разуме се, и у томе што је познатија издавачка кућа. Можда би се неко упитао: ко је ту кога покрао; али мени је битно да читаоци нису на губитку. У то име објављујем Целанову најпознатију песму Фуга смрти у два препева: већ споменутог Бранимира Живојиновића и такође, скоро преминулог преводиоца Златка Красног.

***

ФУГА СМРТИ


превод Бранимира Живојиновића


Црно млеко прераности ми га пијемо с вечери
пијемо га у подне и јутром пијемо ноћу
пијемо пијемо
копамо гроб у ваздуху где неће нам бити тесно
У кући живи човек са гујама се игра
под сутон у Немачку пише твоја коса од злата Маргрето
он пише пред кућу излазе светлуцају звезде
он звижди довабљује керове извабљује своје Јевреје
наређује да се у земљи ископа гроб
заповеда за игру да свирамо

Црно млеко прераности ми те пијемо ноћу
ми те пијемо јутром у подне пијемо с вечери
пијемо пијемо
У кући живи човек са гујама се игра
под сутон у Немачку пише твоја коса од злата Маргрето
Твоја коса од пепела Суламко
копамо гроб у ваздуху где неће нам бити тесно

Он виче копајте дубље у земљу а ви други
певајте свирајте за појасом гвожђа се маша
и витла њиме очи су његове плаве
дубље ашовом а ви за игру свирајте

Црно млеко прераности ми те пијемо ноћу
ми те пијемо у подне јутром пијемо с вечери
пијемо пијемо
у кући живи човек твоја коса од злата Маргрето
твоја коса од пепела Суламко он се са гујама игра

Виче смрт свирајте слађе смрт је мајстор из Немачке
виче превлачите тамније гудалом по виолини
па ћете као дим у ваздух се винути тада
у облаку биће сам гроб и неће вам бити тесно

Црно млеко прераности ми те пијемо ноћу
пијемо те у подне смрт је мајстор из Немачке
пијемо те с вечери јутром пијемо пијемо
смрт је мајстор из Немачке његове очи су плаве
оловним зрном те погађа тачно те погађа
у кући живи човек твоја коса од злата Маргрето
пујда керове на нас гроб нам у ваздуху поклања
ира се с гујама сањари смрт је мајстор из Немачке

Твоја коса од злата Маргрето
Твоја коса од пепела Суламко




***

ФУГА СМРТИ


превод Златка Красног



Црно млеко зоре пијемо га увече

пијемо га у подне и изјутра пијемо га ноћу

пијемо и пијемо

копамо гроб у ваздуху ту није тесно

У кући живи човек са змијама се игра пише

он пише када се смрачи у Немачку твоја коса од злата Маргарето

то пише и излази пред кућу и светлуцају звезде звижди својим псима да приђу

он звижди Јеврејима да изађу хајде копајте гроб у земљи

наређује нам а сад музику за плес


Црно млеко зоре пијемо те ноћу

пијемо те изјутра и у подне пијемо те увече

пијемо и пијемо

У кући живи човек са змијама се игра пише

он пише кад се смрачи у Немачку твоја коса од злата Маргарето

Твоја коса од пепела Суламко копамо гроб од ваздуху ту није тесно


Он виче забодите дубље у земљу а ви други певајте и свирајте

хвата се за гвожђе у опасачу витла њиме његове очи су плаве

забодите дубље ашове ви други даље музику за плес

Црно млеко зоре пијемо те ноћу

пијемо те у подне и изјутра пијемо те увече

пијемо и пијемо

у кући живи човек твоја коса од злата Маргарето

твоја коса од пепела Суламко са змијама се игра

Виче свирајте умилније ту смрт смрт је мајстор из Немачке

он виче загудите дубље на виолинама па ћете се винути у ваздух као дим

па ћете имати гроб у облацима тамо вам неће бити тесно


Црно млеко зоре пијемо те ноћу

пијемо те у подне смрт је мајстор из Немачке

пијемо те увече и изјутра пијемо и пијемо

смрт је мајстор из Немачке његово око је плаво

оловним зрном те погађа занавек те погађа

у кући живи човек твоја коса од злата Маргарето

хушка своје псе на нас поклања нам у ваздуху гроб

са змијама се игра и снева смрт је мајстор из Немачке


твоја коса од злата Маргарето

твоја коса од пепела Суламко