среда, 31. децембар 2008.

Vladimír Holan

Ни у ком случају поводом "наступајуће", "најлуђе" ноћи; ни у ком случају пригодно желећи "срећну нову годину и празнике", доносим одломак из једне, усудићу се да напишем, ПАСКАЛОВСКЕ ноћи, једне која се, иако је артифицијелна, убраја у низ "судбоносних" ноћи пуних искушења и преображаја: одломак из Ноћи са Хамлетом чешког песника Владимира Холана.


******* [ово НИСУ пахуље - прим. Б. С. О.]**********


Љубав!... Пре но што почне да живи одважује се на све,
а стално уништава оно чиме се храни... Изокренути снег...
Али снег под стопалом анђела апстракције
не топи се... А пошто судбина не хаје за идеале,
она је владавина и влада... Али љубав је
требало да буде оно што ће бити... Но управо преко ње
сазнајемо да смо већ осуђени...
Чак и апсурд је апсурдан...
Нема за нас избора...
Некад нека магловита реченица
чији је мрачни смисао за нас несхватљив
кадра је да се разгори до таквог блеска
да нас заслепљује... Јер метафизичка је
сама стварност... Али заљубљени
не воле да између загонетке
и могућности одгонетања
оштроумност крњи своје оштрице... Дословни,
они се грле и љубе чак и не слутећи
да чак и опасност прелази у навику и равнодушност.
У противном случају морали би умрети. Умрети можда
без мајсторства страве, али сасвим сигурно
у босој тишини која нам се ближи
на цветни позив
и просто нам говори: доста!
Ми се тад једва погледамо -
и пре но што схватимо је ли реч о промени или преображају
морамо и тој промени и преображају
да се поклонимо и пружимо руку без журбе
да би се могли преобући у мртвачко рухо...

Али прави љубавник не склапа примирје с портретом
и не пристаје да понесе Асирцима петла
од још незачетих речи, од недореченог згражања,
од неисказане радости... Свака представа је
привлачна... Чак и представа самоубиства...
Стога нека траје ноћ
у којој ће упорна хармонија
понављати свој ритам толико дуго
да једино усуд може испретргати оно њено женско намигивање
мигањем демона уништења!
Нека траје ноћ у којој се милости може надати
једино уметност, већ одавно проклета
радозналошћу пакла и равнодушношћу овог света!
Нека траје ноћ, макар и последњи камен што
преостаје градитељу светионика - имао да убије његовог сина!
Нека траје ноћ, макар имао да се угаси први свитац
за време градње подземне железнице!
Нека траје ноћ у којој је метла комете
већ одавно ишчистила пад анђелица
из ватиканских вртова у задушничку шуму Ватерлоа!
Срцe је терет... Разум - само тежина... Чак и посмртна невиност
баца нас у искушење... Стога нек траје ноћ!


ВЛАДИМИР ХОЛАН
(1905-1980)
из поеме Ноћ са Хамлетом,
КОВ, 2004, стр. 33-35.

превод: Петар Вујичић



недеља, 28. децембар 2008.

Blog o sajtu: Elpenor

Na sajtu www.elpenor.net, pesnik Saša Jelenković je objavio svoje celokupno stvaralaštvo, koje uglavnom obuhvata poeziju - deset zbirki stihova, od Neprijatne geometrije (1992) do Gibraltara (2005) - i eseje o poeziji.

Odluku da se sasvim "preseli na Internet", Jelenković obrazlaže u eseju Sve staro, (prvobitno objavljenom u časopisu Poezija) - koji će za ovu priliku ujedno poslužiti i kao prezentacija samog sajta Elpenor.


***

(...) Mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.

Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule... o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik, nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedesetih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.

Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.

Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.

Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.


Saša Jelenković, "Sve staro",
Poezija 27-28, 2004, str. 90-92.



среда, 24. децембар 2008.

Lêdo Ivo


НИТ У ВОДИ


Само када га нико не гледа, море је море,
чиста нит пружена водом, између стена и локава.
Рибе ходе као месечари у сусрет рибару.
А шта ћемо скупити у мору, шта од живота?
Полако и увек помало ничега.

Ослобођен ритма, осећаја, сличности,
живот би могао прећутати речи
и постојати а да га мисао не исказује.
Живот - море! - слични Лепоти
или љубави безобличној која га усклађује с пролазним
као што се светлост усклађује са даном.

Никада нећемо видети море које море скрива.
Бићемо увек слепи за ружу која је у ружи.
Бачена мрежа у море, мало сажаљења,
огледало разбијено и више ништа.


Ледо Иво (1924)
из Латионамеричке лирике, стр. 121.
Просвета, Београд, 1978.
Превео са португалског (Бразил): Владета Кошутић



недеља, 21. децембар 2008.

Valerio Magrelli

Следећи Барклијев траг, то јест његово познато одређење перцепције - бивствовати значи бити опажен или опажати - Магрели ће увести проблематику перцепције у поезију и развити особену гестологију која ће на чудан начин повезати тело и око, око и мозак, руку и мисао (рука је "грана мисли"), конструишући од субјекта и његовог тела праву правцату машину-за-писање. Наиме, оно што анимира, оживљава тело, оно што га покреће, јесте перцепција, тело је без виђења чиста пустиња, бедем, бунар "уроњен у месо". (...) Међутим, на путу од погледа до мишљења, где "сваки поглед обавезује ум на превод", вид се квари и деградира, представе почињу да титрају, предмети се скривају, али управо ту, у тој разлици, у том отклону, отвара простор за писање и поезију. Управо тамо, "између ока и мозга", где би требало "однети наочаре" и где је разлог лошег вида, на том месту аномалије, лома, реза и грешке, обитава поезија као кратковидост, миопија.


из поговора Дејана Илића


***

Постоји тишина између две странице.
Пружена земља све до шуме
где сабрана сенка
измиче дану,
где се ноћи рађају
одвојене и драгоцене
као воће на гранама.
У овом бунилу
светлосном и географском
ја не знам и даље
да ли сам предео кроз који пролазим
или путовање које предузимам.

***

Волим погрешне кретње,
кад се ко спотакне, или
обори чашу,
кад неко не памти,
или је расејан, стражара
што не успева да заустави
трепет очних капака,
драги су ми
јер у њима видим дрхтај,
присан звекет
поквареног механизма.
Неоштећен предмет ћути, нема гласа
већ само покрет. Овде, међутим,
попустио је склоп,
шири се зазор између делова,
један комад се одваја,
открива се .
Унутра нешто плеше.

***

Стојим под планином,
у руднику, као снег бела пруга
у истрганој, одераној стени,
и отамо сваки час вадим камен
невољно као да се увреда
наноси зиду, исцрпљује
његова жива чврстина.
Чиним то због покорице
која настаје оксидовањем површи
дотад застрте, склоњене.
Није у питању бол, већ оно што бол
навешћује, нека нова заштита,
огољена кожа што обраста, трава,
копрена што при абразији
васпоставља се, тетоважа,
декорација једне бразготине.
Као да украс увек
ожиљак скрива.



Валерио Магрели (1957)
из избора
Вежбе из типтологије, стр. 36, 58, 62, 102,
Рад, Београд, 2002.
превод са италијанског: Дејан Илић




четвртак, 18. децембар 2008.

Poetry Web International - Serbia

Ко год је пожелео да нађе савремену поезију у оригиналу - поготово ако је реч о неком малом језику - набасао је на Poetry International Web (http://international.poetryinternationalweb.org), сајт љубитеља поезије из Ротердама, основан 2000, као део промоције међународног фестивала поезије у Ротердаму.

На сајту је заступљено на стотине савремених песника из свих крајева света. За осам година основане су "испоставе" сајта у петнаест земаља, које самостално уређују презентацију своје поезије.

Све песме су штампане у оригиналу и у преводу на енглески
који је често непотпун и траљав, али неопходан. Поред огромне "писане базе", налази се и завидна колекција звучних и визуелних снимака самих песника који читају своје песме: најчешће забележених на самом ротердамском фестивалу.

Наравно, на једном овако амбициозном и свеобухватном сајту заступљена је и Србија. Није ми намера да сад изнебуха уведем један племенски тон, с обзиром да смо овај блог започели у врло космополитском, за нечије уши и апатриотском духу - али од српских песника је заступљен само Миодраг Павловић. (Можда није ТАКТИЧНО крај имена нашег јединог барда написати речцу САМО! али све ће се разјаснити.) Дакле: САМО - с обзиром на то да је доста земаља представљено у врло репрезентативном избору (да не кажем исцрпном): Хрватска, Зимбабве, Колумбија, Аустралија (насумице изабрано).

Влада и ја смо стога предузели једну јуродиву акцију: решили смо да PIW-у пошаљемо један репрезентативан избор из савремене српске поезије. Пошто смо морали да нађемо и преводе, послужили смо се антологијом превода српске поезије на енглески, коју је приредио српски ПЕН-центар 2006. године, (Places We Love, у избору Гојка Божовића). Изабрали смо шест најзначајнијих песника, пронашли и оригинале, сраровали и послали право у Ротердам. Отад - има равно месец дана - нико нам није одговорио (да ли треба додати: наравно?).
Причу о овом нашем одсуству приповедам, пре свега желећи да скренем пажњу онима који на овом пољу могу заправо нешто и да учине: да би требало више да се заузму око представљања српске поезије свету, да би у овом случају могли свакако да се угледају на Хрвате. Није ми намера да ја, подупрт само овим блогом, изигравам некаквог пропагатора и истичем "своја залагања", кад за то постоје много подеснији - које само треба ПОДСЕТИТИ.

На концу ове говоранције, ево једне песме Саше Јеленковића, коју је мој сауредник превео на енглески - њу, додуше, нисмо послали на
PIW, али ћемо је извући из фиоке уколико се створи прилика/позив/иницијатива.



СМРТ ЈЕ ЧИСТА РАДОСТ



Као глобус, као кост у грлу васионе,

као незван гост: прашњавих ципела,

у картонском коферу кријући записе

на кеси од брашна, окрећем се,



премештам из собе у кухињу,

где на гомили распарене обуће спава

принцеза парадокса, док се у себе урушава

труло јаје, на постављеном столу



за којим седи насмејани анђео,

косе везане на потиљку, и каже:

смрт је чиста радост кад удари кашичицом



о љуску јајета и каже: ја сам само пролазник

којег треба нахранити, зар није диван дан:

да се искује прстен, да се доврши круг.

Death Is a Pure Joy

Like a globe, like a bone in the throat of the universe,

like an uninvited guest: with dusty shoes,

hiding writings in a cartoon suitcase

on the flour pouch, I am turning around,


I am shifting myself from room to the kitchen,

the princess of paradox sleeping on a pile

of non-matching shoes, while the rotten egg

is collapsing into itself, on the prepared table


where an angel is sitting, smiling,

with his hair tied on the back of his head, and says:

death is a pure joy when it hits the husk of an egg


with a little spoon, and says: I'm just a passenger

who needs to be fed, isn't this a lovely day:

to forge the ring, to finish the circle.


Саша Јеленковић

translated by Vladimir Stojnić



среда, 17. децембар 2008.

Dve hrvatske pesnikinje mlađe generacije

Marijana Radmilović (1971)


Pesnikinja, rođena u Vinkovcima. Njene pesme su redak primer uspele lirske i introspektivne poezije u savremenoj hrvatskoj književnosti.


Predaje hrvatski jezik i književnost srednjoškolcima srpske nacionalnosti u jednoj školi u Vukovaru. Škola u kojoj Marijana predaje je i danas podeljena po etničkoj osnovi na hrvatska i srpska odeljenja.


***

S kiše se trune bolesti,

ponekad samo zvuče ili

cvjetaju,

nepogrešive su u poricanju

bilo kojeg trenutka. Moram se

maknuti

s ceste, moram uspavati dijete,

probuditi vozača koji mi prianja

kao laž.

Lijepa fotografija rascijepila je

grad.

Na licu pukotine, pravilnost

silaznog

kretanja. Prenaglašeno ime,

pogrešan

naglasak iz jednine međuprostora.

Bilo mu je hladno kad sam ga probudila,

koža mu je ostarjela brzinom kataloga.

Moram pokriti igračke, zaboraviti san,

reći pismonoši kako više ništa ne mogu

učiniti s tuđim životima.

Kiša nas je zaštitila od prve nepotrebne riječi.

Sjene su polijegale jedna u drugu,

bolest je sve uljepšala. U prozoru sam sigurna

od putovanja. Zrak je utrnuo. Iznutra raste hlad.

Moram saditi noć u ženu. Moram odvesti cijeli krug.

Toliko toga usputnog. Moram ti reći sve.


________________________________________________________




Tatjana Gromača (1971)


Pesnikinja, novinarka i prozaistkinja rođena u Sisku. Njena jedina objavljena zbirka pesama pokrenula je dosta književnih polemika u Hrvatskoj. Nasuprot Marijani Radmilović, piše neku vrstu stvarnosne poezije, neopterećene metaforikom. Njena pesme su narativnog karaktera, često sa socijalnom dimenzijom. Tri godine nakon objavljivanja u Hrvatskoj, njenu zbirku Nešto nije u redu?,Samizdat b92. objavio je 2003. godine


***


Najvažnije je ostati miran


Dok sam hodala ulicom
vidjela sam tipa kako izlazi iz auta
s revolverom u ruci.
Upravo je u tom trenutku
skužio da ga promatram.
Pogledao me opako,
kao: “i tebe ću ubit kučko.”
Brzo sam maknula pogled.
Pravit ću se kao da sam vidjela kitu cvijeća
a ne pravi pištolj.
Najvažnije je ostati miran.

Sljedećeg trena bilo mi je svejedno.
Čekala sam da mi metak doleti u leđa.
Kao da me nešto zasvrbilo
a on će me samo počešati.
Gledala sam mjesec gore na nebu.
Bio je pun.
Ovo je sasvim O. K. vrijeme da umrem.
Baš sam se nekako osjećala kao da sam raskrstila
sve sa svojim životom.
Onako smireno, okupano i opranih zubiju,
pred spavanje.

Ljudi su iznosili televizore i stari namještaj pred zgrade.
Bila je to prava invazija znojnih tipova
u potkošuljama i natikačama
koji šutke tovare na travnjak
sve to zarđalo pocinčano željezo, kromirani aluminij
i ostalo.

Izgledalo je
kao da su i oni raščistili sa svojim životima.
Još samo da izbace smeće iz stanova
pa može doći tip s revolverom u trenirci
da ih sve redom pokoka.

Bit će da je frajer razaslao dopise
po kućnim savjetima.
“Ubijam po kućama.
Prije smrti obavezno očistiti stanove od starog namještaja.”

Tamo iza,
kod drugog bloka nebodera
klinci se igraju skrivača.
Ni ne slute da iza mene
hoda striček s pucaljkom u gaćama.
“Jel ti bolja Martina ili Mirela?”
Pitala je klinka klinku
dok su trčale da se skriju.
Nisam čula što joj je ova odgovorila.



недеља, 14. децембар 2008.

Καβάφης

Два нетипична интимна одломка из једног шкртог и строгог александријског пера.



ПРОЗОРИ


У овим мрачним собама где проводим
тешке дане, вртим се тамо-амо
да пронађем прозоре. - Кад би се један прозор
отворио - била би то утеха. -
Али прозора нема, или ја не могу
да их нађем. Можда је и боље да их не нађем.
Можда би светлост била ново насиље.
Ко зна какве би нове ствари обелоданила.


ЗИДОВИ

Немајући обзира, сажаљења ни стида,
огромне су зидове изградили свуд око мене.

И сад очајан и безнадан живим овде.
Само на то мислим: тај ми удес ровари по мозгу:

толико сам послова тамо напољу имао да обавим.
(Како да будем толико непажљив за време градње!)

Али ни најмањи шум тих градитеља није се чуо.
Неосетно су ме одвојили од спољног света.


Константин Кавафи (1863-1933)

из избора 70 песама, стр. 52-53.
Рад, Београд, 2006.
превод: Иван Гађански и Ксенија Марицки-Гађански